Δεν έχω παιδιά και σκέπτομαι για εξωσωματική. Είναι σωστό;

children

Δεν έχω παιδιά και σκέπτομαι για εξωσωματική.

Είναι σωστό;

Για ένα μεγάλο διάστημα της ζωής μου δεν είχα καμία σχέση με τον Θεό και την Εκκλησία, και ούτε πού μού έκαναν εντύπωση όλα αυτά… Αν κατά λάθος άκουγα καμιά ψαλμωδία σε κανένα κανάλι, το γύριζα γρήγορα από εκεί εκνευρισμένη!

Κάτι μού έτυχε όμως (άς μη μπώ τώρα σε λεπτομέρειες) κι εκείνα πού πρώτα απόφευγα και ίσως κορόϊδευα, μετά μού γίνανε ειρηνικό βίωμα και απαραίτητα στην ζωή μου!

Έμαθα να προσεύχομαι, να εξομολογούμαι, να κοινωνώ, ακόμη καί να ψέλνω!!! Ποια; Εγώ, η Μαργαρίτα, (Μάργκοτ για τους φίλους μου)!

Όμως, υπήρχαν και οί σκιές πού με καταδίωκαν, από την παλαιότερη ζωή μου…

Παντρεύτηκα τον άνδρα μου από αίσθημα. Είχα κι εγώ τά όνειρά μου για μια χαρούμενη οικογένεια γιατί αγαπούσα τα παιδιά, έστω κι αν έκανα μία έκτρωση όταν ήμουν μαθήτρια πιεζόμενη από τις τότε καταστάσεις… Δυστυχώς σήμερα δεν έχω παιδιά, αν και προσεύχομαι γι΄ αυτό κι εγώ και ο άνδρας μου… Κι΄ έτσι, μετά από 10 χρόνια γάμου, σκέπτομαι τώρα σοβαρά τήν εξωσωματική… Είναι σωστό όμως;

Μαργαρίτα – Νέα Ιωνία, Αθήνα

 * * *

Η εξωσωματική γονιμοποίηση δίνει  τά παιδιά πού θέλουμε, αφού όμως καταστραφούν κάποια άλλα… Στά 6  γονιμοποιημένα οί γιατροί διαλέγουν 2,  καί τα υπόλοιπα 4  καταστρέφονται… Είναι δυνατόν όμως επάνω σε 4  διακοπές ζωής καί δολοφονίες, νά κτιστούν 2 μελλοντικές δικές μας ευτυχίες; Καί τί παιδιά στό τέλος θα γίνουν αυτά, όταν μεγαλώσουν;

Αγαπητή Μαργαρίτα, καλημέρα σας.

Πήραμε το μήνυμά σας, στενόχωρο είναι αλήθεια, και είδαμε τις σκέψεις σας. Ένα πρώτο συμπέρασμα είναι ότι το «παλαιό λάθος σας» και ή αρχαία παράβαση των εντολών του Θεού στο «ού φονεύσεις», σας κυνηγάει και τώρα, κάνοντάς σας να απολαμβάνετε τους Continue reading “Δεν έχω παιδιά και σκέπτομαι για εξωσωματική. Είναι σωστό;”

寬恕:愛的修煉 Forgiveness: Why? How? What? ╰⊰¸¸.•¨* Chinese

http://textsorthodoxy.wordpress.com

TEXTS – ORTHODOXY

寬恕:愛的修煉 Forgiveness: Why? How? What?

来源:

http://theological.asia

http://theological.asia/forgiveness-why-how-what/

台灣基督東正教會The Orthodox Church in Taiwan

請求寬恕

但是最重要的,是今天福音書所說的:寬恕。因為「寬恕」,是最能夠使我們被分辨出來的,最能夠使我們自稱為東正教徒的指標。成為東正教徒是什麼意思呢?並不是指我們以自己的方式來相信神,如同某些人曾對我說的:「我家裡有擺聖像畫啊,我在家裡祈禱就好了啦!」我以聖經的話回答那人:「你信神只有一位,你信的不錯;鬼魔也信,卻是戰驚。」(雅各書2:19)。因此,請不要誤以為這些自以為是的人,屬於東正教徒,不,他們不是。

是什麼讓我們成為真正的東正教徒?如何試驗一個人是否為真的東正教徒?那就是「悔改」,和「寬恕」。

首先是悔改,因為許多人並沒有悔改。悔改(repent)和後悔(regret),是不同的。許多時候,後悔只是加添自我的驕傲。因為我們心想:「呃,我這麼優秀,卻不小心犯了個錯。真是後悔啊!我原本是不會那麼做的」。這種態度不是悔改。悔改是尋找(searching)、是改變。而且在改變之前,先請求寬恕。

第一步,是面對我所傷害的人,並請求寬恕。我們必須踏出這簡單的一步,雖然對驕傲的人來說,這一點也不簡單,甚至倍感艱難,但我們必須這麼做。如果我們不這麼做,是無法被寬恕的。之後我會解釋原因。並非因為神要懲罰我們,不,祂無法懲罰我們。有許多事,是神做不到的。

下一步,是向神請求寬恕。因為當我們傷害了某人,我們也傷害了神。因為神就在這個人之內,神在每一個人之內,不論這人是否為東正教徒。因此,首要的是務實,而非在神學理論的層次上狡辯自己悔改了,要務實。馬太福音教導我們:如果我們想要到教會,來向神祈禱,並獻上祭品,而你想起你的弟兄姊妹—請注意,不是你對其他人,而是其他人對你感到不悅,你必須將祭禮留在教會門外,先去找到這位弟兄姊妹,與對方和好。之後你才能回到教會祈禱和獻祭。

當然,這裡有個問題。如果我想與對方和好,但對方卻不想要呢?該怎麼辦呢?我們會討論這一點。但是,至少我們必須先嘗試。我們也必須了解,我們總是會感到受傷,心中隱隱作痛,直到對方說:「我原諒你」,並且與我們和好。是的,我們會與這傷口一同活著。還記得嗎?耶穌基督復活之後,祂並沒有治癒手掌的釘痕, Continue reading “寬恕:愛的修煉 Forgiveness: Why? How? What? ╰⊰¸¸.•¨* Chinese”

Απαντήσεις – Πρώην “Μάρτυρες του Ιεχωβά” αποκαλύπτουν την αλήθεια για την αίρεση των “Μαρτύρων του Ιεχωβά”

http://cominghomeorthodoxy.wordpress.com

COMING HOME – ORTHODOXY

Πρώην “Μάρτυρες του Ιεχωβά”

αποκαλύπτουν την αλήθεια για την αίρεση

των “Μαρτύρων του Ιεχωβά”

* * *

Ελληνικός Παρατηρητής της Σκοπιάς

Ένας Ελληνικός Ιστότοπος πρώην “Μαρτύρων του Ιεχωβά”

Η σελίδα αυτή απευθύνεται ΜΟΝΟ σε ανθρώπους που αγαπούν την αλήθεια. Αν εσείς ενδιαφέρεστε μόνο για μια οργάνωση, ή θέλετε να βρείτε όπλα για να την πολεμήσετε μόνο επειδή σας έβλαψε, ή ψάχνετε να βρείτε λόγους που να σας κάνουν να αιστανθείτε ελεύθερος από περιορισμούς και φοβίες, για να ζήσετε πληρέστερα τις ηδονές τού κόσμου, παρακαλούμε μη συνεχίσετε την ανάγνωση.

Τα όσα θα διαβάσετε στη σελίδα αυτή, είναι ικανά να κλονίσουν την πίστη σας στη Σκοπιά. Και αυτός δεν είναι ο μοναδικός μας στόχος. Δεν μας ενδιαφέρει απλώς να “πολεμήσουμε” τη Σκοπιά, αλλά να βοηθήσουμε τα θύματά της, να γνωρίσουν τον αληθινό Θεό, και αυτόν που απέστειλε, τον Ιησού Χριστό.

Δεν φτάνει να αποχωρήσει κάποιος από μια θρησκεία, έστω και λανθασμένη, για να είναι ελεύθερος. Πρέπει κυρίως να προοδεύσει σε μια σχέση αγάπης με τον Ιησού Χριστό. Δεν φτάνει να κατεδαφίσει κάποιος τις εσφαλμένες ιδέες που του σφήνωσε στο μυαλό μια θρησκεία. Πρέπει ΝΑ ΞΑΝΑΧΤΙΣΕΙ από την αρχή, σε νέο θεμέλιο την πίστη του, αυτή τη φορά όχι πάνω σε μια οργάνωση. “Και θεμέλιο άλλο, δεν είναι δυνατόν να θέσει κάποιος, πέρα από τον Ιησού Χριστό” – Α΄ Κορινθίους 3/γ΄ 11.

Αν λοιπόν αγαπάτε την αλήθεια, σας καλούμε στην ελευθερία τού Χριστού, πρόθυμοι να μοιραστούμε μαζί σας τις εμπειρίες μας από την οργάνωση τής Σκοπιάς, και να σας κάνουμε διαθέσιμες όλες τις πληροφορίες που συλλέξαμε στη διαδρομή μας ως το Χριστό.

* * *

Τι νέο υπάρχει
Σύντομες μελέτες
Ψηφιακά Βιβλία
Νέο “φως”
Ψευδοπροφητείες
Μέθοδοι
Ιστορία Σκοπιάς
Διαστροφές ΜΝΚ
Ψήγματα χρυσού
Ευσεβοφάνεια
Λέσχη Ερωτευμένων
Στατιστικές
Γενικά και Περιληπτικά


Για τη σελίδα
Ποιοι είμαστε
Δεσμοί
Ειδήσεις
Διαβολές
Τι δεν σας είπαν
Εκδόσεις
Ερωτήσεις
Χιούμορ
Βιβλιογραφία
Επιστολές και Εμπειρίες ΜτΙ
Αγία Γραφή
Διάφορα
Fonts

* * *

Ναι, μπορείτε να μιλάτε με αποκομμένους!

Δείτε όλες τις αποδείξεις γι’ αυτό, από την ίδια την Αγία Γραφή, στα θέματα:

Ποιους δεν πρέπει να χαιρετούν οι Χριστιανοί;

Η αποκοπή

Τώρα μάθετε τι φοβάται η Σκοπιά, και γιατί θέλει να σας κρατήσει μακρυά από την πληροφόρηση που μπορούν να σας δώσουν οι πρώην Μάρτυρες τού Ιεχωβά.

Φίλοι “Μάρτυρες”, δεν αναρρωτιόσαστε γιατί δεν είμαστε πλέον μαζί σας;

* * *

Αναζητώντας την αλήθεια

Ένα ψηφιακό βιβλίο που πρέπει να διαβάσετε, ΠΡΙΝ αποφασίσετε να ενταχθείτε στην οργάνωση τής Σκοπιάς.

Πηγή:

http://www.oodegr.com/paratir/grindex.htm

ШТА ЈЕ ЉУБАВ? (Волети значи желети добро другоме, Грчка) ╰⊰¸¸.•¨* Serbian

SPRING-MOUNTAIN-1920x1080

ШТА ЈЕ ЉУБАВ?

Волети значи желети добро другоме

Архимандрит Андреј Конанос

Грчка

Извор:

http://www.pravoslavie.ru/srpska/

http://www.pravoslavie.ru/srpska/89820.htm

ПРАВОСЛАВЉЕ

Крајем прошле године Издавачка кућа Сретењског манастира је објавила књигу «Нека Бог говори» — зборник беседа и писама грчких духовника. Нудимо нашим читаоцима одломак из ове књиге – чланке архимандрита Андреја (Конаноса; рођ. 1970).

Отац Андреј је познати проповедник, дугогодишњи водитељ емисије «Невидљиви преласци» («Αθέατα περάσματα») на радију Пирејске митрополије. У многим градовима Грчке, Кипра и САД људи га позивају да држи предавања о духовним проблемима; текстове његових беседа са радија објављују водећи православни сајтови у разним земљама, они излазе као засебни зборници.

Љубав које у нашем свету има све мање и која је погрешно схваћена – једна је од главних тема предавања и беседа архимандрита Андреја.

Волети значи желети добро другоме

Сваком своје. За оно што се не свиђа мени уопште не мора да значи да се неће свидети ником другом. И напротив: уопште није чињеница да ће се оно што се свиђа мени обавезно свидети и теби. Зато имамо право на слободан избор: шта да слушамо, коју емисију, шта да волимо, какву музику да слушамо. Нисмо у стању да променимо друге. Зар није тако?

Међутим, постоји нешто што треба да обједини све нас, без обзира на неслагања, на различите погледе и на то што међусобно не личимо. То је љубав. И нека она не пресуши у нашим душама. Нека љубав увек буде међу нама и нека нас држи заједно као карика. Тада нећемо осећати никакав антагонизам. Нећемо ни са ким бити у непријатељским односима због било ког разлога у овом животу. Јер, обједињују нас заједнички бол и заједнички непријатељ: смрт. И заједничка тежња ка животу, ка васкрсењу, срећи и радости. Сви ми, људи, у најдубљем смислу смо повезани овим основним појмовима.

Хајде да се волимо без обзира на то што смо различити. Свако има свој карактер. Али шта је Христос рекао? «По томе ће сви познати да сте Моји ученици ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13: 35). Није рекао, на пример: сви ће познати да сте Моји ученици ако слушате исту музику, ако сви имате исте погледе или ако исто живите. Свако од нас има свој карактер: ти имаш један, ја имам други. Јер и за време Свете литургије свако се моли на свој начин: твоја душа се радује, моја осећа умиљење, свако молитву доживљава на свој начин. Зар није тако? Али сви ми за време Литургије осећамо љубав. «По томе ће сви познати, — каже Христос, — да сте Моји ученици, ако имате љубав међу собом.» То је најтеже. Најтеже је сачувати љубав.

А како? Како можемо да волимо ако то прво не научимо? Тешко је волети. Волиш ли? Волиш. Чуваш у сећању оне које волиш и кажеш: «Волим га, волим је, осећам слабост према овом или оном човеку, умрећу за тог и тог…» И то се сматра љубављу. Све то називамо једном речју — љубав. Веома је тешко рећи истински «волим те». То је подвиг.

Љубав је врх. Она је превладавање, а не нешто свакодневно и уобичајено. Негде сам прочитао о једном старцу, игуману манастира. У обитељи су биле у току припреме за хиротонију једног монаха. Већ је био рукоположен за ђакона. На дан хиротоније игуман је изашао на манастирску капију да дочека почасног госта — митрополита који се спремао да дође на свечаност и друге угледне званице. Поред игумана у обитељ је улазило мноштво људи. Обични верници, монаси и други. Сутрадан, кад се све завршило, игуман је окупио братију и рекао:

— Драги моји оци, треба да вас напустим за неко време. Морам да одем како бих боље видео себе.

— Зашто да идете од нас? Ми вас толико волимо!

— Да, али сам јуче постао свестан нечега.

— Шта сте спознали, геронда? — упитали су.

— Док сам стајао на капији и чекао госте који су долазили на хиротонију приметио сам да су ми, кад се приближавао угледан човек, неко званично лице, руке постајале влажне од узбуђења. А кад су улазили обични ходочасници руке су ми биле суве као обично. Различито сам реаговао на различите људе.

— Да, — рекли су, — и шта ту има чудно? Зар то није природно?

— Можда је то за вас природно, али ја, ваш пастир, требало је већ да научим у свом животу да све волим подједнако. И да се подједнако пријатно осећам са сваким. Да волим све и да се не плашим никога, да се не повијам пред једним и да не будем смео пред другим. Треба да будем као у срцу Бога, да пребивам у Богу. Зато ћу отићи на краће време како бих се боље загледао у себе. Овде сам, због свакодневних послова и управљања, престао да се загледам у себе.

И он је на неко време отишао из обитељи како би се загледао у себе, како би пронашао у себи одговоре на питања: а да ли воли? И шта воли? Да ли је прозрачан за све? Да ли је искрен са свима? Да ли је отворен за све?

На пример, кажеш: волим. Али «волим» понекад значи «потребан си ми». И тада то више није љубав због љубави. Да, заиста, неки људи су нам потребни. Али то уопште не значи да их волимо. Волети значи желети добро ономе кога волиш. Бринути се о њему. Ако видим да човек у нечему може да напредује, желим му напредак, чак и ако ми то није «од користи».

Размисли: «Желим да се моје дете развија, зато што га волим, и није ми важно куда ће отићи зарад тога. Нека иде да се школује у било којој земљи света ако то жели. Јер га волим и желим му добро. А ако је за његово добро да рашири крила и да одлети од мене, поштоваћу тај корак. Зато што га волим. Али ће ми толико недостајати! Моје очи га неће видети и моје руке га неће додиривати, неће га мазити, неће га загрлити. Мој малишан, моје чедо, неће бити поред мене.»

Кад волиш истински, пре свега размишљаш о ономе кога волиш, о његовом добру. То је тешко. Ево шта ми је испричао један младић. Његов отац је веома желео да се син упише на факултет. То је желео «ради синовљевог добра» (тако је сматрао). Говорио му је: «Желим да се упишеш. Волим те, дечаче мој. То ти причамо ради твог добра, бринемо се за тебе.» А младић је одговарао: «Али зар ја не чиним све што могу? Чиним. Потрудићу се. Уложићу све напоре.» Трудио се, сиромах, учио је, али је на крају пао. Није се уписао. И отац му је у нападу гнева (кад се гневимо понекад откривамо своје право лице и омакне нам се оно што заиста осећамо, показујемо какви смо заиста) рекао: «Пиши пропало! Бићеш пропалитет у животу. Како сутра да одем на посао и шта да кажем онима чија су се деца уписала? Кћерка колеге из канцеларије се уписала. Како сутра да му изађем на очи и да кажем да ниси положио.» Син је схватио његову поруку: «Отац ми је увек говорио да ме воли и сад је моја вредност пала у његовим очима. Чим се нисам уписао саопштио ми је да ме не воли. Нисам успео и он ме већ пореди с колегином кћерком и прекорева ме због тога што ће га сутра бити срамота због мене на послу.»

Али зар љубав поставља услове?! «Волим те ако се упишеш,» «волим те, ако због тебе не будем морао да црвеним». «Па добро, — рећи ћете, — свеједно волимо своје дете, не претеруј.» Да, али видео си шта је рекао? «Како ћу сутра изаћи комшијама пред очи? Шта ћу рећи људима? Како ћу показати право лице своје породице? И како да кажем да се мој син ове године није уписао?» А шта се заправо десило? Зар човек вреди у зависности од тога да ли се уписао и да ли има диплому? Зар је да бисмо човека волели потребно да буде способан за изучавање наука? Не, драги мој. Ја волим човека чиме год да се бави, као што и нас Господ воли.

Упитао сам једно дете: «Кад чиниш грех, како осећаш Бога?» И дете је одговорило: «Осећам да ме гледа са чуђењем, са жаљењем и да се љути на мене.» Неко други је рекао: «Осећам да ће ме Бог казнити.» А свеци су говорили: «Кад грешимо и кад смо грешили у свом животу, осећали смо да нас Бог грли још топлије, још ватреније, с већом љубављу, зато што нам је тад био још потребнији.»

Бог воли свако Своје створење. Он воли и тебе, воли и мене. Не само кад живимо врлински, већ и кад не живимо баш најбоље, кад чинимо грешке и кад падамо.

Бог те воли чак и кад постајеш блудни син. И тада немаш вредност у Његовим очима зато што си добар или лош, већ зато што си дело Његове љубави, што си дело Његових руку. Имаш вредност и идеш путем на којем се бориш и војујеш. И Бог ти не суди, зато што зна да је оно што си данас – само тренутак, извесна етапа у твом животу, а можда и искушење које превладаваш, и зна да покушаваш да се поправиш. Не успева ти, али те Бог свеједно воли. Ти си попут сликарског платна које Христос гледа и види како се трудиш да сарађујеш с Његовом благодаћу, да узмеш Његову кичицу и са сликаш Његов лик у свом срцу, лик Божији, лик Христове љубави. Али не можеш. Чиниш грешке: овде направиш мрљу на платну, овде бришеш оно што си замазао, овде све преокрећеш наглавачке. Знам да си данас погрешио. Али знам да је твоје платно још увек у процесу стварања и не доносим никакве закључке о теби. Поштујем те. Не поредим те ни са ким, — каже Бог. — Не подсећам те на то да имам свеце, анђеле и арханђеле, да је поред Мене Богородица, Која има изванредну душу и предивно срце. Не прекоревам те, не говорим: а зашто си ти овакав или онакав?» Не. Бог то не говори. Он нас не пореди. Он воли сваког.

Не знам да ли си видео како уметник ствара слику, или пре икону, пролазећи кроз различите фазе? Он прво наноси основу, затим постепено додаје боје, сенке, руменило. Све се то одвија у почетним фазама рада и видљивог резултата још увек нема. Не може се одмах добити готова икона и однети у храм. Икона још није завршена. Такву икону не можеш да окачиш чак ни у својој соби. Она није завршена. Али се притом не може назвати бескорисном. Не сме се умањивати њена вредност, не сме се бацити. На основу ње се не могу донети никакви закључци (још је на путу). Али има вредност чак и у незавршеном виду.
Тако нас Господ воли. Зато што види да смо људи и да се помало трудимо да личимо на Њега и да стекнемо љубав од Његове љубави, живот од Његовог живота, светлост од Његове светлости. И Он то зна, и познаје нас. Зато нас воли. Кад не волиш човека може се рећи да га не знаш. Ко зна шта се заиста дешава с другим човеком – воли га. Онај ко зна да «ми други није непријатељ, а чак и ако је непријатељ, ја сам за то крив», волеће овог човека. Волећеш ону која ти је задала неиздржив бол, која те је повредила, ако схватиш да проблем није у њему и није у њој, већ у твом унутрашњем стању које још није излечено. То је твоја отворена рана која још није зарасла. То је твој бол који још није уминуо.

Ми немамо непријатеља. Нема непријатеља на којег би вредело трошити снагу и мрзети га. Нема таквог непријатеља на овом свету. Ако се загледаш у живот онога ко ти је учинио велико зло и ако покушаш да одговориш како и због чега је то учинио, какви су били његови мотиви, како се осећао, како је провео детињство, зашто је дошао до таквог стања, видећеш да ти није непријатељ и противник.

Зато Христос каже: «Немојте се плашити онога ко може да вас куша споља, јер вашу душу нико неће кушати.» Нико не може да ти причини штету. Кад осећаш да ти је неко нанео штету и да га због тога мрзиш, није ти заправо он нашкодио, већ нешто друго у теби није у реду, нешто друго те искушава.

У тим тренуцима упитај Бога:

— Боже мој, да ли и Ти мрзиш човека којег ја мрзим?

И Христос ће ти рећи:

— Не. Ја сам му опростио. На Голготи. Али не само онда, Ја и сад свима опраштам и све волим.

— Али како, Господе? Како можеш да га волиш?

А Бог ће ти одговорити:

— Ја видим и друге ствари које ти, чедо моје, још ниси увидео. Видим да и он веома пати. Видим да није поступио према теби тако зато што је рђав, већ зато што се сам плаши и брани.

— Али као се плаши, Боже мој? Нанео ми је толико зла… Знаш колико патње ми је задао. Изгубио сам посао због њега. Светио ми се, повлачио ме је по судовима…

— Да, — каже Господ, — али веруј, кад би могао да видиш страх у његовој души, пометњу у његовом срцу, немир његове савести, не би га мрзео. Заволео би га. Осетио би оно што се назива милосрђем. Њему је, дете моје, потребна твоја љубав. Потребна му је помоћ, а не освета. Научи да се «светиш» онако као што се Бог «свети». Он се не «свети», већ увек одговара љубављу и то разоружава.

Схвати да чак и онај кога не можеш да смислиш завређује твоју доброту и опроштај. Само што смо неискрени. И уместо да покажемо своју рану често правимо гадости. Али нема лоших, схвати то. Довољно је притиснути одговарајућу дирку у души ниткова и зачуће се мелодија љубави. Чини се да притискаш погрешну дирку. И зато се чује какофонија, чују се хистерични гласови, свађе и увреде. Али у том човеку постоји душевни свет који још увек нисмо успели да откријемо, да учинимо тако да га виде сви људи око њега. Знам да је то тешко. Тешко је зато што сами у животу нисмо осетили велику љубав. Предлажем ти да волиш другог, а ти кажеш: «Како да га волим! Па ни ја нисам осетио велику љубав у свом животу.» И тако је са већином од нас: уместо љубави подмећемо своје личне потребе.

Један момак ми је рекао нешто што је на мене оставило изузетно јак утисак:

— Много волим једну девојку, поштујем је, одушевљавам се њоме и веома желим да будем с њом.

— И шта предузимаш? — упитао сам га.

— Ништа. Она никад неће сазнати за моја осећања.

— Зашто?

— Зато што воли другог. А пошто је заиста волим ништа јој не говорим о својим осећањима и никад се нећу мешати у њен живот. Сад завршавамо студије и желео сам да јој се приближим, да поразговарам с њом, да јој понудим да заснујемо породицу. Али кад сам схватио да размишља о другом оставио сам је на миру. Волим је и зато не разговарам с њом. Волим је и зато је избегавам.

Ето, то се зове љубав! Размишљати о добробити онога кога волиш. А пошто у овом случају добробит значи не дирати у срце, с поштовањем се односити према посебном путу којим човек жели да иде, љубав те води ка томе да чиниш незамисливе поступке, да претвараш своју љубав у сузу, у бисер, у бол, који ће источити живу воду и омити Божанском благодаћу твоје срце. И нека се чини да не испољаваш своју љубав и да је не показујеш, твоја љубав заправо постаје дубља. Човека чиниш изузетно осетљивим и истинским, поетским и часним. И једном ћеш добити награду за то. Ван сваке сумње!

Архимандрит Андрей (Конанос)
С новогрчког превела Александра Никифорова
Нека Бог говори: Из беседа грчких духовника / С новогрчког превела Александра Никифорова. М.: Сретењски манастир, 2015.
Са руског Марина Тодић

LOVE Q&A

葬儀社とはなんですか? What is a Funural? ╰⊰¸¸.•¨* Japanese

葬儀社とはなんですか?

What is a Funural?

お葬式のしきたりは

臨終が近づいたら司祭を呼び、臨終のお祈りをします。息を引き取ってから三日目に埋葬式を行いますが、その前夜には前夜祭の祈りが行われます。永眠者(死者のことを正教会ではこのように呼びます)は本来土葬されます。これはハリストスの復活のおかげで、人間の死は「終わり」ではなく、主の再臨の時に実現する全死者の復活までの「眠り」にすぎなくなったことを、表すためです。残念ながら、日本では土葬が許される都道府県が少なく、ほとんどの場合やむなく火葬しています。

ソース:

http://nagoya-orthodox.com

http://nagoya-orthodox.com/ja/中学生の質問にお答え.html

名古屋正教会 NAGOYA ORTHODOX CHURCH

Αναίρεση του Πεντηκοστιανισμού – Απαντήσεις

http://havefaithorthodoxy.wordpress.com

HAVE FAITH – ORTHODOXY

Αναίρεση του Πεντηκοστιανισμού

Αν και σε άλλη ενότητα θα ασχοληθούμε γενικά για τις Προτεσταντικές κακοδοξίες, εδώ θα κάνουμε ιδιαίτερη μνεία ενός σημαντικού τμήματος τού Προτεσταντισμού. Εδώ θα ασχοληθούμε ιδιαίτερα με τον Πεντηκοστιανισμό, όπως αυτός εκφράζεται από διάφορες ομάδες στην Ελλάδα, άλλες με ξένη διοίκηση, και άλλες με Ελληνική.

Κυρίως θα αναφερθούμε στην πιο ενεργή από τις ομάδες αυτές στην Ελλάδα, την αυτοαποκαλούμενη: “Ελευθέρα Αποστολική Εκκλησία τής Πεντηκοστής”, η οποία ξεκίνησε με απόσχισή της από ξένο Πεντηκοστιανό παρακλάδι, και με τη σειρά της έκανε τη δική της επέκταση στη χώρα μας, αλλά και στο εξωτερικό.

Τα παρακάτω θέματα, έχουν γραφτεί και για άλλες αιρέσεις, αλλά έχουν εφαρμογή και εδώ, για το λόγο αυτό τα συμπεριλάβαμε, παρά το ότι ίσως απευθύνονται ιδιαίτερα προς άλλες ομάδες τού ευρύτερου Προτεσταντικού χώρου. Πιστεύουμε ότι είναι αρκετά για να δείξουν σε κάθε άνθρωπο που αγαπάει την αλήθεια, τηνανωτερότητα τής Χριστιανικής πίστης από τον Πεντηκοστιανισμό, και γενικότερα τον Προτεσταντισμό. Παρ’ όλα αυτά, θα συνεχίσουμε να Continue reading “Αναίρεση του Πεντηκοστιανισμού – Απαντήσεις”

Qui est le célébrant, pendant la Divine Liturgie? – Le prêtre seul ou toute la communauté dans son ensemble? – Père Stéphane Anagnostopoulos ╰⊰¸¸.•¨* French

http://divine-liturgie-orthodoxe.blogspot.com

DIVINE LITURGIE ORTHODOXE

australia-large

Qui est le célébrant, pendant la Divine Liturgie?

Le prêtre seul ou toute la communauté dans son ensemble?

Père Stéphane Anagnostopoulos

Qui est le célébrant, pendant la Divine Liturgie? Le prêtre seul ou toute la communauté dans son ensemble?

Toute la communauté: le peuple de Dieu et le prêtre.

L’Église constitue le Corps mystique de Jésus-Christ dont nous tous, le clergé et le peuple, nous sommes les membres. L’Église en tant que Corps du Christ prie pour le monde entier. Elle s’intéresse au salut de tous. Cependant, elle célèbre la Divine Liturgie seulement avec les fidèles chrétiens orthodoxes, c’est-à-dire avec ceux qui ont reçu le saint Baptême et le saint Chrême. Eux seuls, constituent les membres de l’Une Église, Sainte, Catholique et Apostolique. Eux, ils sont le peuple de Dieu. La Divine Liturgie est le culte public de tous les fidèles. Elle est offerte à Dieu de la part du peuple de Dieu et du prêtre célébrant. Son don divin et son fruit salutaire, c’est-à-dire le sacrifice rédempteur, sont offerts à nous tous, qui constituons le peuple de Dieu.

Source:

Père Stéphane Anagnostopoulos

Vivre la Divine Liturgie

Expériences Liturgiques

Le Pirée 2011